LT Gračanica: “Historia magistra vitae est”

LT Gračanica: “Historia magistra vitae est”

Kroz svoje školovanje sreli smo mnoge učitelje, nastavnike, profesore. Svaki od njih nas je naučio nečemu, neko tablicu množenja, neko da čitamo a neko ono najvažnije naučio nas je neku životnu lekciju koju nećemo zaboraviti kada napustimo prostorije škole.
Profesori često mogu biti razlog zbog kojeg izbjegajemo odlazak u školu, često njih krivimo što smo propustili epizodu najdraže serije, kafu sa prijateljima ili trening. Pa zar je morao/morala da zada toliko zadaće pa ko će da nauči sve te lekcije pa da li je on/ona normalan ? To su pitanja koja sebi postavimo 100 puta na dan, u profesorim često vidimo ono najgore i smatramo ih neprijateljima. Godinama se ponavljaju problemi u odnosu učenika i profesora, profesori smatraju svoje mišljenje ispravnim učenici to vide drugim očima i tu dolazi do sukoba, svađa pa čak i nasilja.
Možda kada bi učenici počeli profesore gledati drugim očima u njima vidjeti one dobre strane, kada bi im samo pružili priliku da stvore normalan odnos, da im pokažu da i matematika može biti zanimljiva da historija nije mučenje sa godinama i ratovima tada  bi obrazovanje bilo mnogo bolje i kvalitetnije.
Ehh tu počinje i moja pozitivna priča.
Nikada nisam voljela historiju i čas historije bi bio smrt za mene, sve te godine, bitke, kraljevi, banovi pa ko će sve to da zapamti. I zar historije nije nauka o mrtvima koji muče žive ? Tim očima sam gledala historiju sve dok u učionicu nije kročila ona. Bilo je nešto posebno u toj ženi moram vam priznati, imala je osmijeh koji bi vas na prvu očarao. Izgledala je tako nježno a bila je borac, kada bi stala pored nekog od nas izgledala bi kao kao da je učenik, njen način predavanja bio je poseban jednostavnno 45 minuta bi tako brzo prošlo da smo se svi čudili da zapravo možemo uživati u predavanju pa čak da i historiju zavolimo.
Sa njom smo prošli mnogo toga, zajedno smo se izborili da popravimo ugleda razreda koji je moram priznati bio veoma loš.
Ona nije bila samo profesorica historije ona je za nas bila mnogo više, s njom smo mogli pričati o muzici, ljubavi, filmovima, putovanjima, iskustvima sa drugim profesorima, o našim problemima i tome kako da ih riješimo. Ona je bila ta koja bi često brisala naše suze kada bi prolazili kroz težak period. Ona je bila ta koja nije odustala od nas i koja je vjerovala da možemo bolje da možemo više, da svi naši snovi mogu postati java i da ciljevi kojima težimo i nisu daleko. Naučila nas je puno više od historije. Naučila nas je da se borimo za ono što želimo, da posle svake kiše dolazi duga, da krož život moramo da se izborimo sa raznim preprekama i da hrabro uzdignute glave koračamo kroz sve što nas čeka. Naučila nas je da ne skidamo osmijeh sa lica bez obzira koliko situacija bila teška, osmijeh je bio njen ključ koji je otključavao vrata svih srca, osmijeh je bio njeno glavno oružje kroz život. Osmijeh je postao naš light motiv.
Ona je taj tip profesorice koji bi trebao da bude uzor svima, uspjela je da od nas izgradi jake ličnosti i od razreda koji je bio podjeljen napravi jednu cjelinu koja sada savršeno funkcioniše.
Nema riječi kojom bi mogla da opišem zahvalnost toj ženi, da joj riječima kažem koliko je poštujem i koliko mi je pomogla.
Prvi put u životu sam dopustila nekom prosvjetnom radniku da me upozna i nisam se pokajala.
Iz ovog iskustva imam mnogo lijepih uspomena koje ću nositi kroz život, imam još jednu životnu lekciju i najvažnije stekla sam prijateljstvo koje će trajati još dugo nadam se.
Pouka cijele priče jeste dopustite sebi i profesorima da izgradite normalan odnos, gledajte na njih kao na druge roditelje, pružite im poštovanje i sigurno ćete dobiti isti odgovor, ako ne vi ste pokazali da ste čovjek i da ste spremni da riješite jedan od glavnih problema u školovanju.

182

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *